Банатско Ново Село је кроз своју историју дугу 260 година (Срећко Милекер, Срета Пецињачки, Тринку Маран), поред добрих војника – граничара, успешних ратара, сточара, трговаца и занатлија, изнедрило и одређен број запажених људи и интелектуалаца који су оставили дубок траг не само у месту у коме су рођени, него и у срединама где су наставили да живе и раде.
Таква је ситуација мање више и у сличним граничарским насељима, у овом случају Црепаји, где је рођен човек који је у каснијем периоду свог живота и рада у новој средини, овог пута и на срећу у Банатском Новом Селу, иза себе оставио богат материјални и духовни траг.
Михајло Миша Атанацковић рођен је 19. септембра 1843. године у Црепаји, а у (Банатско) Ново Село долази крајем 1859. године као младић од шеснаест година и бива постављен за учитељског помоћника у народној школи. Заслуга за његов долазак припада стрицу Иси Атанацковићу који је те 1859. године био постављен за капетана 9. Новосељанске граничарске чете, а која је била у саставу 12. Немачко-банатске регименте са седиштем у Панчеву. Михајло је становао код стрица, а школским темама подучавао је и његову децу. Када је Иса са породицом 1861. године прешао у Сакуле и Михајло је премештен у тамошњу школу. У Сакулама остаје до пролећа 1865. године јер му је стриц премештен у Земун, а он се враћа за Ново Село и бива постављен за привременог учитеља. Са тог места Михајло похађа учитељски течај и дипломира у Учитељској школи у Сомбору 1874. године. Одлуком Епархијског школског одбора у Вршцу Михајло постаје стални учитељ у Српској народној школи у Новом Селу.
О његовом преданом педагошком раду говори и Извештај о стању школа на подручју 12. Немачко-банатске регименте из 1870. године где о њему пише „да ради са великим успехом“, односно „да је Михајло Атанацковић веома ангажован у школи, па је зато успех деце за похвалу“.
Да су тога били свесни сви говори податак из 1872. године, када му Црквена школска општина повећава плату са 360 на 500 форинти годишње, с циљем да не оде у Црепају, чија му је општина такав износ понудила.
Поред српског, Михајло је говорио немачки, румунски и мађарски језик.
Поред учитељског посла Михајло је био и управитељ школе (преко 13 година), појац у цркви, аутор рукописа „Споменица Српске цркве 1877“, као и рукописа о оснивању и раду Српског црквеног певачког друштва. По свему судећи Михајло је и један од оснивача Српске читаонице у селу (помиње се 1871. године) али која је била кратког века.
За читаоце је овде важно да напоменемо да је Михајло Миша Атанацковић иницијатор оснивања Новосеоског српског црквеног певачког друштва. Друштва које је било старије од рецимо сличног у Белој Цркви (основано 1867), Ковину (1868), Сомбору (1870) и које је дуго година представљало једно од најстаријих културних друштава Срба на овим просторима (на жалост угашеног 1983. године). У већ поменутој Споменици друштва (1866–1906) аутори за њега наводе да као млад учитељ и слушалац панчевачке – „Чобићеве“ препарандије „(…) преже свим младалачким силама да оснује певачко друштво које би нотално певало. (…) Гвоздена воља коровођина, издржљив и марљив рад чланова прегази га и одржа ово друштво до дана данашњег (…)“.
И баш тако, под утицајем романтичарских идеја Михајло Миша Атанацковић окупио је око себе напредну српску сеоску младеж која се већ бавила глумом и песмом и са њима је 1866. године основао Новосеоско српско црквено певачко друштво. Поред Мише међу члановима – оснивачима помињу се и: Васа Јовановић, Светозар Јовановић, Паја Алексић, Миша Ст. Јовановић, Бранко Никшић, Миша Јовановић Сремац, Сава Алексић, Никола Зега и Никола Михајлов Гарцез. Овде додајемо податак да су сем Мише сви остали били трговачког позива.
За период од 40 година Новосеоско српско црквено певачко друштво редовно је појало у цркви при богослужењима, погребима, парастосима и венчањима (за хонорар), давало је забаве (позоришне представе са музиком), гостовало се у Црепаји, Долову, Великом Бечкереку (Зрењанину), Панчеву и Вршцу.
Вреди помена да је у години оснивања друштво организовало три позоришне представе (забаве): „Зидање Раванице“, „Бој на Косову“, „Краљ Владислав“, а приход од 50 форинти послат је српским рањеницима на фронту у Италији…
Михајло Атанацковић је био и родоначелник једне од најуспешнијих учитељских породица које су својим радом поред Банатског Новог Села обележиле и друге средине. Са супругом Софијом (1848–1895) изродио је седморо деце: Лепосаву, Десанку, Славну, Влајка, Стевана, Миливоја и Славка. Међу њима издвајамо потоње учитеље Влајка и Стевана.
Влајко Атанацковић, рођен је 1869. године у Банатском Новом Селу – био је учитељ у Добрици, Баваништу (једно време и управитељ школе) и Панчеву. Вреди помена да је поред српског говорио, немачки, мађарски и румунски језик.
Стеван Атанацковић, рођен је 1871. године у Банатском Новом Селу – поред посла учитеља био је и појац и хоровођа у Српској православној цркви у Банатском Новом Селу.
Чувени учитељ је био и Мишин унук Драгољуб Атанацковић (1901–1967), син Стевана и Марије Атанацковић. Као учитељ радио је најпре у Перлезу, Банатском Новом Селу и Београду. За њега знамо да је био појац, хоровођа и један од оснивача „Кола младих Срба и Српкиња Новосеоских“ у Банатском Новом Селу, а представио се 1967. године у Сплиту.