О Бањи као насељу под планином Озрен постоје трагови и пре Римљана, у палеолиту. Бању помињу Константин Филозоф у биографији деспота Стефана Лазаревића, Евлија Челебија, турски географ Хаџи Калфа, Вук Стефановић Караџића, Феликс Каниц и други.
Турци су у Сокобању стигли 1398. године и у њиховим рукама је била све до 1808. када је на кратко осваја хајдук Вељко Петровић у Првом српском устанку. Турци је враћају 1809., а потом и губе од Руса и чете Хајдук Вељка 1810. године да би њоме опет господарили од 1813. па све до 1833. године када је и коначно губе.
Као лековито купалиште први је помиње Евлија Челебија 1663. године где каже „да су купатила покривена оловом, да су добро грађена и да имају собе за купање“.
И аустријски освајачи помињу Сокобању као лечилиште 1737. године. Тако генерал гроф Шметаус те године пише: „Велико село Бања дражесно је место. Има један замак који је, како изгледа, веома стар. Има купатила за које се прича да су дивна… Овамо Турци долазе из свих крајева, па чак и из Азије“.
Као знаменито природно лечилиште Сокобања је 1833. године, са осталим источним крајевима, коначно припојена младој српској кнежевини. Њен ослободилац, обновитељ и градитељ био је кнез Милош Обреновић. Наиме, Милош је одмах по ослобођењу дао да се обнове амами, купатила, да се сазидају осам када, да се одвоје мушки и женски базени, а у Бању је и сам долазио да се лечи.
Тако је и започео брзи успон Сокобање. Она постаје центар Бањске нахије у чијем саставу су срезови: бански, алексиначки, ражањски, тимочки и заглавски. Већ 1836. у Бањи постоје осам еснафа са 44 занатлијске радње. Од 1859. године варош сокобањска добија данашње име – Сокобања. Раније се звала Бања, за време Хајдук Вељка звала се Бањица, затим Велика Бања, опет Бања, потом Алексиначка Бања и најзад Сокобања.
Међутим, наша преокупација односи се на оснивање једног удружења које је оставило велики траг у урбаном, комуналном и културном успону Сокобање на почетку 20. века, и које се сматра претечом еколошких и туристичких организација у Србији. Наиме, та организација звала се Друштво за унапређење и улепшавање Сокобање и околине. Иницијатор и покровитељ њеног оснивања био је Милоје Јовановивић, рођен у оближњем сокобањском селу Трговишту 1826. године, тадашњи Архиепископ београдски и митрополит српски Михаило. Овај знаменити предводник Српске православне цркве, у спомен својих родитеља и у знак захвалности родном крају, подигао је 1894. године у Сокобањи личним прилогом велику школу и цркву.
Широког образовања и као светски путник Митрополит Михаило пожелео је да од своје родне Сокобање, по угледу на друге бање у свету, направи пријатно место за одмор и опоравак. „Зашто да износимо тешко стечени новац из земље, кад имамо такову бању овде“, говорио је Митрополит Михаило. Своју идеју је изложио ондашњим сокобањским и српским интелектуалцима и – тако је у новембру 1895. године основано Друштво за унапређење и улепшавање Сокобање и околине. На челу друштва стајао је Управни одбор са председником др Петром Дујићем, среским лекаром. Уз велики ауторитет Митрополита број чланова друштва и новчани улози су се увећавали и за кратко време бања мења свој изглед. У једном извештају о раду друштва из 1896. године стоји: да је у осам када бањског купатила постављена електрична инсталација за фарадизацију, галванизацију и хидроелектрична купања, да је бања добила читаоницу и библиотеку, да је просечен пут до водопада, да је подигнуто стрелиште у парку, да је подигнута куглана, да су на путу за водопад подигнути летњи павиљони за одмор где се у свако време може наћи млека, сира, кајмака, сурутке, меда и др по јефтиној цени…
И у годинама потом Друштво је мењало бањски крајолик: просечен је пут до Лептерије и Сокограда, подигнуто је језеро за вожњу чамцима на „Врелу“ и парк шума у његовој близини, просечени су путеви до Озрена и Ртња, набављене су гимнастичарске справе…
По наговору Митрополита Михаила, прву пут у јавним гласилима почеле су да се објављују рекламе о Сокобањи и њеној лековитости. Расписана су и писма лекарима у целој земљи с молбом да стручно објашњавају грађанству све предности лечења у Сокобањи.
Управо у то време у Сокобањи се појављује и најпопуларнији српски књижевник тог времена Стеван Сремац (који у Сокобањи и умире 1906). Његовом појавом и појавом великог броја знаменитих људи из културе и уметности Сокобањи даје обележје „најкултурније и најбоемскије“ бање у Србији све до почетка Другог светског рата. Између осталих у Сокобањи су боравили: Јосиф Панчић, Милорад Митровић, Јован Цвијић, Јаша Продановић, Александар Белић, Павле Поповић, Добрица Милутиновић, Богдан Поповић, Пјер Крижанић, Бранислав Нушић, Иво Андрић, Меша Селимовић, Васа Чубриловић, Родољуб Чолаковић, Александар Вучо, Душан Мишковић, Слободан Јовановић, Станоје Станојевић, Исидора Секулић. Од дружења интелектуалне и уметничке елите најдуже је остала упамћена чувена Нушићева крилатица: „Сокобања, Сокоград – дођеш матор, одеш млад“.
Нисмо нашли податак до када је поменуто Друштво опстало, међутим, оно што знамо јесте да је 2006. године основано Друштво за унапређење и улепшавање Сокобање и околине „Митрополит Михаило“, односно 2022. године Друштво за заштиту и улепшавање Сокобање.