Након повлачења немачких јединица у ноћи, 3. октобра 1944. године ка Панчеву и Црепаји, и њиховог гоњења од стране Црвене армије која је била у свом наступању ка Београду, 3. октобар се годинама сматрао и обележавао као Дан ослобођења Банатског Новог Села.
Поред пригодних манифестација са политичким, спортским и културним садржајима, а које су годинама величале тај дан, Новосељани су попут многих средина широм тадашње Југославије отишли и корак даље.
Наиме, Дом културе који је изграђен 1948. године назван је „3. октобар“, а једна улица у северозападном делу села понела је такође име по дану када су Немци побегли, а Црвеноармејци протутњали селом. Иначе, та улица се између два светска рата звала Југ Богданова.
И та идеализација „величанственог“ дана спласнула је са почетком политичких превирања на простору бивше Југославије и грађанским ратом. Сеоским али и општинским политичким структурама више није било стало до обележавања дана кога нико у селу више није сматрао посебним и „ослободилачким“.
Сем политичких активиста и идеолошки острашћених како Срба тако и Румуна, огромна већина староседелачког становништва Банатског Новог Села сматрали су тај „празник“ као наметнут и стран. А тако је и завршио.
Нова ситуација, савим природно, намеће и потребу да се и званично прекине са даљим идеолошким замајавањима. Братство и јединство неких народа на простору бивше Југославије се у крви завршило, Југословенска народна армија одавно не постоји, нема ни пионира, а о великанима грађанског рата (1941 – 1945) свакодневно сазнајемо многе мрачне стране из њиховог револуционарног „рада“. „Маршала“ одавно нема ни у држави где је рођен и којој је омогућио државност…
И када све то сагледамо дођемо до закључка да је више него непримерено да једна културна установа као што је Дом културе, и даље носи име по дану када су људи гинули или били рањавани, а што нема никакве везе са културом. Примереније би било да носи име неког од културних посленика којих је у исторји села било на претек.
Можда на пример Николе Зеге, некадашњег кустоса и управника Етнографског музеја у Београду, а који је рођен у Банатском Новом Селу, у кући која се налазила на 50 метара од садашње зграде Дома културе.
