Након бесомучне куповине пољопривредног земљишта у постсоцијалистичким државама централне и источне Европе од стране великих инвеститора, у фази њиховог конкурса за чланство у Европској унији, време је дошло да се отимање пољопривредног земљишта у већој мери „деси“ у Србији и Украјини, преносе специјализовани медији за бизнис и финансије.
Као примери се наводе Мађарска и Румунија, где су у руке великих корпорација из развијених европских држава купљене огромне количине пољопривредног земљишта. У Мађарској су такве парцеле најпре обезвређиване да би их потом страни фактор, захваљујући везама са владајућом елитом, куповао по багателним ценама. Слично се десило и у Румунији где су након уласка ове земље у Европску унију, у периоду од 2007. до 2013. године, страни инвеститори купили око 800.000 хектара пољопривредног земљишта. Већ у 2014. години они су контролисали готово трећину укупног пољопривредног земљишта у Румунији. И како је расла потражња тако су расле и цене земљишта па је оно постало недоступно локалном становништву.
У Србији су за куповину пољопривредног земљишта поред европских инвеститора појављују и они из Кине и Персијског залива, највише ради експлоатације руда и минерала, у мањој мери за производњу хране и биогорива.
Оно што свакако забрињава је то да се овакво преузимање природних ресурса у мање развијеним земљама, земљама „домаћинима“, третира по правилу као директна страна улагања и помоћ домаћој привреди, привредном расту.
Међутим, многи економисти напомињу да је у овом жртвовању најважнијих природних ресурса корист краткорочна, и да се оно остварује уз десетковање животне средине, расељавање становништва и губитка производног суверенитета.
У Србији се десило и оно што није ни у једној постсоцијалистичкој земљи која је добила статус кандидата за пријем у ЕУ. Наиме, након лоше извршене приватизације и куповине земље од стране тајкуна блиских властима, држава је од 2012. године дозволила странцима да могу слободно да купују пољопривредно земљиште. Услед притиска јавности да је оваква одлука погубна донет је Закон о пољопривредном земљишту 2019. године који је странцима ограничавао права куповине земљишта. Међутим, ова забрана се не односи на стране компаније регистроване у Србији, већ само на физичка лица.
Догађаји око рударења у долини Јадра, рударења око Бора и Мајдампека, изградње мини хидроцентрала на Старој планини, изградње фабрике гума у Зрењанину, те ветроелектрана по јужном Банату и приватизације ПКБ-а, говоре у прилог тврдњи да се иза магловитих обећања о свеопштој економској добити и уласка у Европску унију, крије корупција и беспоштедно жртвовање природних ресурса у корист странаца и њиховог профита.
Уместо да буде поучена негативним искуством нових чланица Европске уније (око продаје природних ресурса), Србија по свему судећи свесно срља у загрљај страним корпорацијама.