Јован Стерија Поповић рођен је 13. јануара 1806. године у Вршцу, у скромној, трговачкој породици. За њега се каже да је био правник, педагог, музеолог, лингвиста, а најпознатији је као комедиограф.
Основну школу је завршавао у Вршцу, Темишвару и Пешти, а студије права у Кежмарку (Словачка). Рођен је као болешљиво дете, а већ у раним годинама доживљава шлог због чега је током живота имао парализовану леву руку.
Најпре се бавио адвокатуром и приватним подучавањем у родном Вршцу, да би потом прешао у Кнежевину Србију, где је најпре у Крагујевцу, а затим и у Београду, предавао права. Од 1842. године, након Лицеја, постаје начелник Министарства просвете. Током 1844. године донео је школски закон којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет у средњим школама. Посебно је значајан његов утицај у погледу проучавања и очувања културног наслеђа Србије. Након што је предложио Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, Србија је Стеријином заслугом донела први правни акт о заштити споменика културе.
Као начелник Министарства просвете Србије обавио је пионирски рад у организовању школства, покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја.
Учествовао је у организовању првог београдског театра који је отворен извођењем његове трагедије „Смрт Стефана Дечанског”. У почетку је писао под утицајем Лукијана Мушицког и Милована Видаковића, али је „Романом без романа” напустио романтичарску и авантуристичку књижевност. Остала дела: комедије „Лажа и паралажа”, „Покондирена тиква”, „Зла жена”, „Тврдица или Кир-Јања”, „Родољупци”, збирка песама „Даворје”. Аутор је и једног приручника реторике, као и неке врсте речника филозофских и правних термина које је предлагао како би се посрбила страна терминологија.
Јован Стерија Поповић преминуо је 1856. године у Вршцу.