Добошари вуку корене из војних оркестара који су ове инструменте користили
за сигнализацију и маршеве. Из таквог војног оркестра први упосленици у
добошарској служби настали су у XVIII веку. Први пут се добошарска служба у
писаним изворима на нашим просторима помиње у повељи Слободног
краљевског града Новог Сада из 1748. Такође, у повељама слободних
краљевских градова Сомбора (1749) и Суботице (1779) наводи се да је дужност
Града да запосли добошара.
Добошари су добијали писане наредбе које је требало да прочитају народу, а
ако нису били писмени, морали су да их науче наизуст. Тако беше све до
почетка XX века, када је испостављен обавезни услов да добошар мора да
буде писмен човек.