У Банатском Новом Селу, питомом насељу у јужном Банату, од свог рођења 1951. године живи Сава Којић који се ни по чему не разликује од својих комшија, пријатеља или родбине. Од своје ране младости почео је да ради у београдском Грађевинском предузећу „Комграп“ где је стекао и пензију. Са овом фирмом, у току свог радног века, радио је широм бивше Југославије али и у иностранству. Највише у Совјетском савезу, Москви, градећи инфаструктурне објекте за Летње олимпијске игре 1990. године. Међутим, поред Москве Сава Којић је као дизаличар своје фирме радио и у Совјетској републици Јерменији, у граду Јеревану 1988. године, градећи фабрику чипова. И управо овај моменат је важан за ову нашу причу и истакнути наслов.
Наиме, у амбасади Совјетског савеза у Београду, 10. јануара 1990. године Сава Којић Пиљак одликован је орденом за личну храброст. Ово високо совјетско одликовање додељено му је у знак захвалности за храбро и несебично држање приликом спашавања пострадалих у катастрофалном земљотресу у Јерменији 1988. године.
А овај земљотрес, по много чему, је био необичан и страшан и за њега се вежу и контроверзне хладноратовске приче. Једна од прича, а коју је Запад годинама ширио, је да је уместо природне катастрофе ово била последица тестирања совјетских сеизмичких бомби…
Међутим, ми ћемо се вратити на званичне податке да је ово био један од најразорнијих земљотреса у историји човечанства, којом приликом је у градовима Спитак и Лењиникан (данашњи Гјурми) и околним селима, страдало преко 25.000 људи, да је око 140 хиљада људи тешко повређено и да су остали трајни инвалиди, и да је пола милиона њих остало без крова над главом.
Као што смо већ навели Сава Којић је те зиме 1988. године радио као дизаличар у „Комграпу“ , грађевинском предузећу које је као подизвођач радова радило за једну енглеску фирму фабрику чипова. Одмах након земљотреса руководство „Комграпа“ у договору са властима у Београду послало је једну спасилачку екипу од осморо људи (било је ту људи из Београда, Обреновца, Батајнице) на лицу места како би помогли у спашавању преживелих. Међу њима, са својом дизалицом, био је и Сава Којић. Иако је дистанца од тог догађаја 35 година Сави Којићу сећања не бледе. Каже, било је страшно, на све стране рушевине, лешеви, рањени и преживели који су чак и голим рукама копали по рушевинама у намери да дођу до својих преживелих.
„Иако је био децембар и хладно време, након неколико дана од онога што је остало од Лењининкана ширио се задах смрти и лелек преживелих. Нашу екипу, а која је као једина инострана екипа добила дозволу да помаже, становници су просто вукли у свој део града, кварта молећи и кукајући да прво њихове спашавамо из рушевина. Срце да ти пукне. Просто ниси знао где прво да одеш. За тих седам дана колико смо тамо били буквално нисмо ока склопили, храну нисмо узимали, не зато што нисмо били гладни већ просто зато што би због стреса и свега што нас окружује, све исповраћали“, навео је за наш портал Сава Којић.
Након ове акције спасилачку екипу „Комграпа“ примио је тадашњи градоначелник Јеревана и уручио им захвалнице и пригодну слику (мотиве најзначајнијих јерменских манастира у камену).
Данас Сава Којић проводи своје пензионерске дане (након 40 година радног стажа) у породичној кући у Банатском Новом Селу заједно са својом супругом Валентином Којић, рођена Усов, а која је родом из Руске федерације и коју је Сава упознао осамдесетих година прошлог века у Москви.
На крају, у овој причи о човеку из Банатског Новог Села који је добио високо совјетско одликовање треба везати још једно херојство наших људи.
Наиме, пет дана након разорног земљотреса у Јерменији са скопског аеродрома пут страдалог подручја полетео је био југословенски авион носећи хуманитарну помоћ. На жалост, на прилазу Јеревану, нешто после поноћи, авион је у ваздуху експлодирао и свих седам чланова посаде (сви су били Срби) је погинуло. И за овај догађај су бројне контроверзе.
Међутим, вреди поменути да је јерменски народ у знак захвалности на месту погибије ових људи подигао споменик назван „Сломљена крила“, а да су као знак нераскидиве везе са Србима из Јерменије у Србију послали и два крста од камена (јерменски Хачкара). Један је постављен у Земунском парку испред манастира Св. Архангела Михајла, а други у Новом Саду на месту где је некада била Јерменска црква.
