На иницијативу Црквеног одбора Српске православне цркве и свештеника Драгана Врховца, крај међународног пута Београд – Темишвар, средином новембра постављено је спомен обележје изгинулим војницима и добровољцима у Априлском рату 1941. године.
Саму иницијативу и подизање спомен плоче подржала је општина Алибунар чије је комунално предузеће и учествовало у грађевинским радовима.
После спомен плоче на улазу у порту Српске православне цркве у Алибунару (постављена 2001.) ово је друго спомен обележје на трагичне догађаје из рата 1941. године.
Треба поменути и да је Скупштина општине Алибунар 2003. године била и издавач књиге „Алибунар у Априлском рату 1941.“, аутора Слободана Ракића.
„Војска Краљевине Југославије није издала отаџбину – њих су други издали“, каже поменути аутор књиге.
У послератној историографији и све до краја деведесетих година прошлог века херојски чин војника 4. коњичког пука војске Краљевине Југославије и добровољаца, вешто је прећуткивана. Новој комунистичкој власти није одговарало да се говори како су војска и народ бранили земљу, односно отаџбину и Краља, и то херојским отпором насупрот далеко надмоћнијег непријатеља.
Наиме, Немци су у нападу на Југославију у правцу Баната концентрисали свој 42. пешадијски корпус. У његовом саставу била је аутомеханизована 2. СС дивизија „Дас Рајх“ и моторизовани пукови „Грос Дојчланд“ и „Херман Геринг“. Корпус је био стациониран у ширем рејону Темишвара.
Са друге стране јужни Банат је покривала једна пешадијска дивизија ојачана 4. коњичким пуком из Вршца и другим деловима војске из Вршца, Панчева и Беле Цркве. У састав коњичког пука било је око 8.500 војника и нешто добровољаца.
План Немаца је био да се Алибунар заузме 11. априла, да се потом настави према Панчеву, као и да се у Београд уђе 12. априла. Међутим, неочекивано велики отпор на прилазима Алибунару из правца Банатског Карловца, а где је немачка војска имала више десетина мртвих и рањених војника и старешина, пореметила је овај план.
Највећи отпор немачкој војсци задао је коњички ескадрон капетана Јеленка Китића који је добио задатак да затвори правац пута који води из Карловца ка Алибунару. По сведочењу самог Јеленка у поменутој књизи „непријатељска моторизована колона изгубила је око 40 војника и официра, а десетак возила је било онеспособљено“. Велику подршку одбрани дала је и Југословенска авијација која је тукла немачке трупе на правцу Темишвар – Пландиште.
После сламања отпора наше војске и омладинских добровољаца из Вршца, непријатељ се светио. Наиме, због губитака које је претрпела на прилазима Алибунару, затим због обарања авиона (чија је посада заробљена и спроведена у штаб 4. коњичког пука), као и убиства немачког високог официра у Алибунару (за које су окривљени припадници четничке организације), немачка СС дивизија спровела је велику одмазду стрељајући око 800 невиних људи, углавном Срба, несрпске заробљенике (Немце, Мађаре, Румуне, Словаке, Хрвате и др.) пуштали су на слободу. Сабирни логор били су порта и храм Српске православне цркве у центру Алибунара, а погубљења су вршена на лицу места и широм Алибунара.
(у припреми прилога коришћен материјал из књиге „Алибунар у Априлском рату 1941.“, Слободана Ракића)
