Српски и југословенски књижевник, публициста, историчар уметности и ликовни критичар Отон Бихали, прозван Ото Бихаљи Мерин (јеврејског порекла) рођен је 3. јануара 1904. године у Земуну.
Студирао је сликарство и историју уметности у Београду и Берлину, а у Немачкој је објављивао књижевне и филозофске текстове. У Београд се враћа 1928. године када са братом Павлом Бихалијем оснива издавачку кућу „Нолит“ (Нова литература). Тих година уређује књижевно-политички часопис „Нова литература“ и постаје активан левичар. Због политичких разлога емигрира у Немачку, а потом, због растућег фашизма, у Француску (у Паризу је основао „Институт за борбу против фашизма“), Швајцарску и Шпанију.
Био је учесник грађанског рата у Шпанији где се борио на страни републиканаца, а када је почео Други светски рат вратио се у Краљевину Југославију где бива заробљен као пешадијски потпоручник( иначе био је резервни пилот ратног ваздухопловства Краљевине Југославије).
Након завршетка рата враћа се у Београд у коме живи све до своје смрти 1993. године.
Заслужан је за популаризацију модерне и наивне уметности и сликарства у Југославији.
Дела су му: роман „Довиђења у октобру”, есеји и уметничка критика „Освајање неба”, „Мисли и боје”, „Сусрети са мојим временом”, „Југословенска скулптура XX века”, „Градитељи модерне мисли”, „Наивна слика света”, „Продори модерне уметности”, „Крај уметности у доба науке”, „Маске света”, „Ревизија уметности”, „Модерн Герман арт”, „Гоја и ми”, „Капричоси”, „Ужаси рата”, „Анри Русо, живот и дело” (са супругом Лизом), монографије „Крсто Хегедушић”, „Габријел Ступица”, „Богосав Живковић”, „Вангел Наумовски”, дело о Шпанском грађанском рату „Шпанија између смрти и рађања”.
Ото Бихаљи Мерин шездесетих година прошлог века у Аустрији добија „Хердерову награду“ – за „споразумевање народа посредством уметности“, а био је и први југословен носилац „Крста за заслуге у одбрани немачке уметности од нацизма“, добијен у Немачкој.